Policistični jajnici, odnosno sindrom policističnih jajnika (PCOS), predstavljaju složen hormonalni poremećaj koji pogađa između 8% i 13% žena reproduktivnog doba širom sveta. Policistični jajnici su medicinsko stanje karakterisano prisustvom brojnih malih cista na jajnicima, koje su zapravo nezreli folikuli. Ovi folikuli ne uspevaju da ovuliraju, što može rezultirati izostankom ovulacije, neredovnim menstruacijama i neplodnošću.
Iako naziv "policistični jajnici" sugeriše prisustvo cista, one nisu pravi ciste već više nalik na folikularne formacije. Prisustvo policističnih jajnika je samo jedan od tri glavna kriterijuma za dijagnozu PCOS, dok ostali uključuju hiperandrogenizam (višak muških hormona) i hroničnu anovulaciju.
PCOS je kompleksan poremećaj čiji tačan uzrok još uvek nije u potpunosti razjašnjen, ali se smatra da nastaje zbog međusobnog delovanja genetskih predispozicija i faktora iz okoline. Genetski aspekt igra ključnu ulogu, što potvrđuje činjenica da se sindrom policističnih jajnika često javlja unutar porodica. Istraživanja su identifikovala nekoliko gena koji mogu biti uključeni u razvoj PCOS-a, posebno oni koji su povezani sa regulacijom hormona, metabolizmom insulina i reproduktivnim funkcijama.
Pored genetskih predispozicija, porodična istorija dijabetesa tipa 2 može takođe povećati rizik za razvoj PCOS-a. Ova povezanost sugeriše da postoji zajednička patofiziološka osnova između ova dva stanja, posebno u vezi sa insulinskom rezistencijom. Žene koje imaju bliske rođake sa dijabetesom tipa 2 često imaju poremećaje u metabolizmu glukoze, što može doprineti disbalansu hormona i razvoju simptoma PCOS-a.
Insulinska rezistencija, koja je ključni faktor u patogenezi PCOS-a, dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze i povećanja nivoa insulina u krvi. Insulin ima direktan uticaj na jajnike, stimulišući ih da proizvode veće količine androgena, poput testosterona. Ovaj povećani nivo androgena ometa normalnu ovulaciju, jer sprečava sazrevanje folikula i njihovo oslobađanje tokom menstrualnog ciklusa. Insulinska rezistencija takođe pogoršava ostale simptome PCOS-a, kao što su akne, hirzutizam i povećanje telesne mase, što dodatno komplikuje stanje.
Gojaznost je čest pratilac PCOS-a i može značajno pogoršati njegove simptome, ali nije nužan uslov za razvoj sindroma. Oko 50-60% žena sa PCOS-om su gojazne, a višak telesne masti dodatno doprinosi insulinskoj rezistenciji i hiperandrogenizmu. Adipociti (masne ćelije) proizvode hormone i faktore koji dodatno ometaju funkciju insulina, što stvara začarani krug koji pogoršava metaboličke i reproduktivne simptome PCOS-a. Međutim, važno je napomenuti da PCOS može biti prisutan i kod žena koje nisu gojazne, što ukazuje na složenost sindroma i potrebu za individualizovanim pristupom lečenju.
Simptomi PCOS-a mogu značajno varirati od žene do žene, ali se najčešće manifestuju u vidu neredovnih menstruacija, hiperandrogenizma i problema sa težinom. Neredovne menstruacije, koje se često javljaju kao produženi menstrualni ciklusi ili čak potpuni izostanak menstruacije, često su prvi znak koji žene primećuju.
Hiperandrogenizam se manifestuje kao pojačana maljavost (hirsutizam), akne i gubitak kose po muškom obrascu. Povećanje telesne težine, posebno u predelu stomaka, često je prisutno i može doprineti dodatnim zdravstvenim komplikacijama kao što su dijabetes tipa 2 i kardiovaskularne bolesti.
Dijagnoza PCOS-a se postavlja na osnovu kombinacije kliničkih simptoma, laboratorijskih nalaza i ultrazvučnog pregleda jajnika. Najčešće korišćeni kriterijumi za dijagnozu su Roterdamski kriterijumi, koji zahtevaju prisustvo najmanje dva od tri ključna simptoma: hronična anovulacija, hiperandrogenizam i policistični jajnici na ultrazvuku.
Laboratorijski nalazi često uključuju povišene nivoe testosterona i drugih androgena, dok ultrazvuk pokazuje povećan broj folikula u jajnicima. Važno je napomenuti da PCOS nije dijagnoza koja se postavlja isključivo na osnovu ultrazvučnog nalaza, već je potrebno sagledati celokupnu kliničku sliku pacijentkinje.
Lečenje PCOS-a zavisi od simptoma i ciljeva pacijentkinje. U slučaju problema sa plodnošću, prvi korak obično uključuje indukciju ovulacije lekovima kao što su klomifen citrat ili letrozol.
Kod žena koje ne planiraju trudnoću, oralni kontraceptivi su često prvi izbor jer regulišu menstrualni ciklus i smanjuju hiperandrogenizam.
Insulinska rezistencija se leči metforminom, koji takođe može pomoći u regulisanju ciklusa i smanjenju telesne težine. Promena životnog stila, uključujući gubitak težine, pravilnu ishranu i redovno vežbanje, ključni su aspekti upravljanja PCOS-om, jer mogu značajno poboljšati simptome i smanjiti rizik od dugoročnih komplikacija.
PCOS nije samo reproduktivni poremećaj; on ima dugoročne zdravstvene implikacije koje zahtevaju pažljivo praćenje i upravljanje. Žene sa PCOS-om imaju povećan rizik od razvijanja dijabetesa tipa 2, metaboličkog sindroma, srčanih bolesti i raka endometrijuma.
Redovni pregledi, uključujući testove za dijabetes i lipidni profil, neophodni su kako bi se na vreme prepoznale i lečile ove komplikacije. Psihološka podrška je takođe važna, jer žene sa PCOS-om imaju veći rizik od depresije i anksioznosti.
Policistični jajnici su kompleksan sindrom koji zahteva multidisciplinarni pristup u dijagnostici i lečenju. Rano prepoznavanje simptoma i adekvatno lečenje mogu značajno poboljšati kvalitet života žena sa PCOS-om i smanjiti rizik od dugoročnih zdravstvenih komplikacija. Uz pravilno vođenje, žene sa PCOS-om mogu živeti zdravim i ispunjenim životom. Pristup koji uključuje kombinaciju medikamentne terapije, promene životnog stila i redovnog praćenja pruža najbolje šanse za uspešno upravljanje ovim sindromom. Za još korisnih tekstova posetite naš sajt.